Profesor Ljubomir Madžar (3): Domaća država protiv domaćeg kapitala

Profesor Ljubomir Madžar (3): Domaća država protiv domaćeg kapitala

Teško je ne biti impresioniran Miškovićevim insistiranjem na potrebi i delotvornosti decentralizacije. Da se u neminovnosti decentralizacije krije veliki deo odgovora na pitanje neuspeha urušenih kolektivističkih sistema centralnog upravljanja i preovlađujućeg državnog/društvenog vlasništva – to je u stručnim raspravama odavno i uveliko razjašnjeno. Ali da je decentralizacija takođe važna i u organizaciji i upravljanju samih kompanija, koje se inače uzimaju kao čestice decentralizovanih aranžmana u makroekonomskim razmerama, to odista deluje kao svež pogled i originalan uvid. Jednostavnim a sadržinski bogatim jezikom autor objašnjava princip po kome se nikad ne meša u poslove svojih saradnika. Šta će mi upošljenik, pita se Mišković, ako ću ja krenuti da obavljam njegov posao?

Ne odlučuje jedan čovek

Iako se to u tekstu eksplicitno ne razlaže, jasno je implicirano da je decentralizacija neophodna da bi se u kompanijskom sistemu povećao kapacitet za donošenje odluka, što će reći upravljački potencijal. Tekuće funkcionisanje zahteva dnevno donošenje vrlo velikog broja odluka, a pojedinac u jedinici vremena može sa razložnom racionalnošću doneti samo ograničen njihov broj. Decentralizacija podrazumeva prenošenje nadležnosti na kadrove koji su u hijerarhijskoj piramidi upavljanja locirani na nižim nivoima; njihovo uključivanje u procese donošenja odluka mnogostruko povećava kapacitet sistema za generisanje takvih odluka. Dobro su poznati operativni nedostaci preterano centralizovanih sistema: kad mora za sve važnije poteze da se čeka na odobrenje jednog ili nekolicine ljudi na vrhu, procesi se usporavaju a na mnogim punktovima život se prosto zaustavlja. Mnogi procesi bivaju blokirani. Autor potrebe i domete decentralizacije umesno demonstrira zaključkom da ljude valja kontrolisati ne kroz procese i modalitete njihovog odvijanja nego kroz učinke i rezultate.

Mišković insistira na dobroj pripremljenosti investicionih i drugih privrednih odluka, ali je svestan i potrebe za brzinom odlučivanja. Razvojne šanse se javljaju u kontinuitetu brzog nailaska i smenjivanja i njihovo korišćenje neretko traži munjevitu reakciju. S druge strane, odluke, posebno one krupnije, traže temeljnu pripremu, a među vrednije doprinose njegovog teksta spada uvid da između ta dva velika imperativa poslovnog odlučivanja mora neprestano da se pravi razuman kompromis. Sa ovim važnim nalazom nije baš kompatibilno insistiranje na punoj obaveštenosti. Ni u jednom procesu odlučivanja nije moguće prikupiti sve informacije koje su od značaja za ispravno donošenje odluke. U literaturi je uveliko razrađena postavka da se u privredi, baš kao i van nje, odluke donose na osnovu parcijalne, ponekad i naglašeno delimične obaveštenosti (Akerlof 2010, ss. 153-191).

Vredni su i uvidi što ih knjiga daje u štete koje predvidivo i neizbežno proističu iz agresivne i neprijateljski usmerene državne politike prema domaćem kapitalu. Pre svega, istaknuta je jedna inače dobro poznata činjenica – ali činjenica toliko važna da je treba iz dana u dan ponavljati – da ovdašnja ekonomska politika sadrži upadljive elemente diskriminacije domaćeg „biznisa“ u odnosu na strani i u njegovu korist. U pitanju je pre svega subvencioniranje radnih mesta koje je formalno jednako dostupno i domaćim poslovnim ljudima, ali u primeni odgovarajućih propisa sve ispada drukčije i preokrenuto. To je još jedan primer dalekosežne sadržinske razlike između onoga što je propisano i može se naći u službenim glasnicima i onoga što se u stvarnosti čini i isporučuje. Ovde će biti najkraće rečeno da svi poslovni subjekti na teritoriji Republike moraju da imaju isti tretman i da je davanje prednosti stranim investitorima, makar i „samo“ u postupku primene važećih propisa eminentno antipatriotski čin.

Pritisak na domaći kapital

Ništa manje nije profesionalno prosvetljujuća ni autorova konstatacija da politika pritiska na domaći kapital i da njegovo stigmatizovanje na nivou sistema kao celine produkuje uvek destruktivnu i mnogostrano pogubnu dekapitalizaciju privrede. Pre svega, (ekonomsko)politički pritisak na kapital nepovoljno deluje na cenu njegove upotrebe i saseca njegovu vrednost. I u određivanju raznih varijanti i aspekata cene kapitala deluje zakon ponude i tražnje, a represivna državna politika umanjuje njegovu cenu. Poseban vid obezvređivanja kapitala jeste smanjivanje profitabilnosti privrede, opet po osnovu politike koja za korišćenje i uvećavanje kapitala stvara poznati nepovoljan ambijent; u važnoj perspektivi vrednovanja kapitala kroz sume diskontovanih očekivanih budućih profita, sve što blokira i nagriza profit automatski obezvređuje i kapital.Pri takvoj politici očigledno se smanjuje broj onih koji  u takvoj zemlji žele da poseduju kapital. Drugo, takva politika nepovoljno deluje na domaću štednju i još nepovoljnije na investicije. A bez investicija nema povećavanja proizvodnih kapaciteta i, dakako, privrednog rasta.

Dalja i makroekonomski jednako pogibeljna posledica agresivno usmerene politike prema domaćem kapitalu – a i ta se šteta ispoljava u obliku dekapitalizacije – jeste bekstvo kapitala u inostranstvo, u prijateljski naklonjene i prijatnije luke. U medijima je javljeno da iz Srbije mesečno „iscuri“ nekih 30 miliona evra, a oni bi uz drukčiju politiku dobrim delom bili uloženi u razvoj domaće privrede. Šta pogubnije može da se zamisli od takvog odliva investicionih sredstava iz jedne inače dekapitalizovane privrede i dramatično osiromašenog društva?

Svojim potresnim prilogom o ekonomskopolitičkom tretmanu domaćeg kapitala Mišković je mnogo doprineo razumevanju korena privredne stagnacije u Srbiji i osvetljavanju uzročnika lociranih u višim ešalonima ovdašnjeg upravljačkog direktorijuma. Na jednom mestu našla se i jedna maltene otrovna konstatacija: upravljački vrh zainteresovan je za ograničavanje investicija i ometanje privrednog rasta jer se u siromašnoj zemlji na trajnoj osnovi reprodukuje nedoučeno i neemancipovano biračko telo, a samo takvo može da otrpi i podrži direktorijum koji ga je zakovao za najniže stepene evropske pa i svetske razvojne lestvice. Čak i ako u doslovnom smislu ne bi bila doslovno tačna, ova bi konstatacija bila veoma korisna i čak saznajno atraktivna jer, makar i sugestivno, upućuje na karakter i lokaciju jednog velikog društvenog zla.

 

(Dr Ljubomir Madžar, redovni profesor ekonomskog fakulteta u Beogradu, sačinio je detaljnu analizu knjige Miroslava Miškovića „Ja, tajkun“. Izvode iz te analize objavljujemo u nekoliko nastavaka)

Post navigation

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.