Profesor Ljubomir Madžar (5): Nema budućnosti onaj ko proganja najbolje

Profesor Ljubomir Madžar (5): Nema budućnosti onaj ko proganja najbolje

Iz ove knjige mnogo se može naučiti o ovdašnjim naravima, o vrednosnim opredeljenjima, o masovnim stavovima prema pojedinim privrednim pojavama,  uključujući i stavove prema onima koji se pokažu kao uspešni preduzetnici, te o opštem socijalnom ambijentu u kome teče naš zanemoćali, notorno spor ekonomski razvitak. Miškovićeve ocene tih naših naravi i društvenog ambijenta u kome bi trebalo ubrzati i održati privredni razvoj opravdano su nepovoljne. U knjizi je registrovano nekoliko bitnih činjenica uključujući pre svega masovnu podršku njegovom hapšenju uz uobičajeno, opet masovno, žigosanje tajkuna koji je, eto, najzad „opravdano“ zaglavio „tamo gde mu je mesto“ (v. s. 194). Autor tačno zaključuje da se…Srbija…stidi svojih biznismena i smatra ih ružnim proizvodom tranzicije“. Dobro je uočeno da „narod aplaudira kada vas uhapse, a  ne zna zbog čega ste uhapšeni“ (s. 194). Veoma je tačno njegovo zapažanje da je pojam tajkun postao buzdovan u rukama vlasti i da „svaka srpska vlast…poseže za tim pojmom kao za kamenom kojim gađa onoga ko zastupa reforme…“ (s. 194).

Hapšenje kao politička prednost

Ne samo gro ovdašnjeg naroda nego i preovlađujući deo njegove vajne kulturne elite ima strahovitu averziju prema poslovnom svetu, a osobito preme onima najuspešnijima i najuglednijima. To nije daleko od lenjinističke averzije prema kulacima, ali su se na sreću vremena ipak promenila i nema onakvih krvavih progona. Ipak se mora dodati da se dobroj budućnosti ne može nadati režim koji proganja i trebi najuspešnije članove datog društva. U tekstu je zorno pokazano da vlast zloupotrebljava tu očiglednu, istinski opaku narodnu socijalnopsihološku deformaciju, taj kobni masovni defekt, a može se dodati da je upravo to lak i gotovo siguran, iako  moralno izopačen dolazak na vlast. Javna je tajna da je Miškovićevo hapšenje bitno doprinelo jačanju nekih ovdašnjih političkih opcija i postalo osnova za njihovo narastanje do razmera koje po društvo kao celinu predstavljaju ozbiljan hazard.

Zavist, pizma, netrpeljivost prema uspešnijim i boljim i olako potpadanje pod masovne psihoze postoje u većoj ili manjoj meri u svakom narodu, ali se dobra, istinski patriotska („ataturkanska“) vlast prepoznaje po tome što masovne nedostatke i mane nastoji  da ukloni ili bar ublaži, dok se izopačena, populistički ostrvljena vlast najlakše prepoznaje po tome što nažalost živi od tih masovnih nedostataka i kapitalizuje ih kroz svoje izborne domete. Miškovićeva knjiga je dragocena i zato što predstavlja prilog razumevanju tog kanceroznog sindroma – krupnih socijalnopsiholoških defekata u našem narodnom biću i pervertovane vlasti koja se sa njim simbiotski veže i te teške deformacije, obuzeta niskim strastima,  bezobzirno zloupotrebljava u sebično utemeljene političke svrhe.

 

Naš narod zapravo živi u jednom dubokom nesporazumu sa samim sobom. Nepobitna je i ireverzibilna činjenica da privredni razvoj – sve sa ubrzavanjem rasta proizvodnje, stvaranjem novih radnih mesta, uvećavanjem dohodaka i unapređivanjem opštih uslova života – mogu da pokrenu i realizuju samo privatni preduzetnici. Država nije i ne može biti proizvođač, investitor, preduzetnik, upravljač privrednim poslovima…Sve to u stvarnom životu i na operativnom nivou mogu da urade samo privatnici. Zbog toga je potreban poslovični „ambijent“, jedno okruženje u kome će ljudima biti omogućeno da slobodno rade. Narod nam je narogušen i naoštren upravo protiv tih presudno važnih ljudi, protiv kreativnih aktera čije je stvaralaštvo vrednije, i moralo bi biti više vrednovano, nego stvaralaštvo književnika, slikara, muzičara…pa i samih naučnih radnika. Privredni preduzetnici su jedini čije se stvaralašvo sastoji u uvećavanju onoga od čega se živi, u povećavanju dohotka, kreiranju novih radnih mesta, generisanju sredstava sa kojima ćemo moći da oplemenjujemo čovekovo prirodno okruženje i životnu sredinu. Nesporazum ovog naroda sa samim sobom sastoji se u tome što je okrenut protiv svog najkreativnijeg i najvrednijeg dela i što aplauzima i izbornom podrškom podupire onoga koji goni i ništi njegove – neka ovde bude dozvoljeno malo patetike – potencijalne spasioce i njegove hranioce.

 

Prevelika očekivanja od države

 

Nema tog teksta u kome pažljiv čitalac neće naći elemente povodom kojih se kod njega javlja sumnja, pa i jače neslaganje u stavovima i ocenama. U Miškovićevoj knjizi takvih stvari je zaista malo i njihov opseg daleko je ispod broja i obima analiza i procena sa kojima je nemoguće ne složiti se. Ima, međutim jedna važna i krupna komponenta u bogatom snopu nalaza i opredeljenja sa kojom nije moguće saglasiti se, bolje rečeno povodom koje će ovde morati da bude izraženo principijelno neslaganje. Nakon što je upečatljivo izložio paletu načina na koje država onemogućava i davi ekonomske inicijative i poslovne procese, predstaviviši sasvim opravdano u najtamnijim bojama državu i vlast, kao i narodne mase na koje se oslanjaju, Mišković iznebuha i skoro neshvatljivo traži od države da formuliše nekakvu razvojnu strategiju i ozbiljno krene u njenu realizaciju. On to čini sledećim rečima: „Srbija treba da ima i svoju strategiju razvoja“ (s. 217). Da ne bi bilo zabune, on dalje precizira kakva je to strategija, a naime da ona treba da obuhvati vrlo širok sektorski dijapazon i da prekrije sve krupne sektore za koje autor smatra da su za razvoj od ključne važnosti: strategije treba da bude „pre svega u agraru, koji je ključna grana za razvoj naše zemlje, zatim u energetici, ali treba razvijati i mali biznis, porodične firme…(s. 217). Autor očigledno ima u vidu neku veliku, da se ne kaže veličanstvenu strategiju koja treba da obuhvati i dinamizira bezmalo celu privredu Srbije.

 

Da ne bi bilo nesporazuma, svaki ozbiljniji i opsežniji posao traži nekakvu strategiju. Njome se definiše jedan širok, opšti okvir za delovanje i opredeljuju osnovni pravci (strateške smernice) budućeg postupanja. No, opseg i dometi strategije moraju striktno da budu usaglašeni sa postojećim znanjima i informacionim kapacitetom, kao i sa resursima kojim raspolaže dati sistem. U preporučivanju strategije moraju se uzimati u obzir i bitne karakteristike upravljačkih centara i ovlašćenih organa vlasti koji strategiju treba da sprovode i eventualno realizuju. Primera radi, država koja je zahvaćena maligno razgranatom i kancerozno ukorenjenom sistemskom korupcijom (Petrović 2018) nije prava adresa na koju bi bilo umesno upućivati zahteve za formulisanje ambiciozno postavljenih strategija. Naša država je daleko od standarda koji bi opravdao preporuku da krene u koncipiranje nekih krupnih strateških zahvata. Njena nesposobnost da realizuje veće poduhvate već je ilustrovana podacima iz prethodnog odeljka: ona šokantno zaostaje u planovima infrastrukturnog razvoja uprkos tome što su odavno u uveliko za odgovarajuće pothvate obezbeđena i (kreditna) sredstva i odgovarajući projekti. Još kobnija od te njene manjkavosti jeste njena poražavajuća korumpiranost koja je zadugo već, a i još uvek biva, dijagnostifikovana u dugom nizu međunarodnih pregleda. Endemsku korupciju u našoj državi možda je najbolje okarakterisao pomenuti M. Petrović (2018) kada je korupciju u srpskoj vlasti i državi okvalifikovao kao sistemsku i konstatovao da ona guši privredu.

Inflacija strategija

Miškovićeva preporuka je u kolosalnoj nesrazmeri i sa osposobljenošću naše države za efikasno delovanje i sa njenom moralnom legitimacijom. On od te i takve države traži ono što ne može da se dobije. Jednako je nerealističan i zahtev da država najzad jasno kaže „šta nam je potrebno“, jer na ta pitanja odgovor daju samo život i tržište; to ne zna nijedna država, a ponajmanje ova naša. Uz sve, ta država je finansijski više nego sakata, a o realizaciji neke globalne strategije ne može biti reči bez zamašnih sredstava. Naši stratezi ne bi smeli da zaborave da nam je država nedavno bila pred bankrotom i da se, u traganju za spasom, moralo pribeći drastičnoj meri kresanja penzija i plata u javnom sektoru. Uz alarmantno kršenje zakona koje je još uvek na snazi. Zaključujući ovaj pasus, ideja o strategiji ima smisla samo ako je primerena dometima subjekta koji treba da je donese, njegovom znanju, informacionom kapacitetu i moralnim aspektima njegovog ponašanja. I, nipošto ne na poslednjem mestu, raspoloživim sredstvima, pre svega finansijskim.

Od naše države neku ozbiljniju strategiju ne treba tražiti sve i kad bi ona mogla da je pruži. U Srbiji inače strategije nisu retka roba ali su retki učinci koji bi od njih mogli da se očekuju, koje su one pružile a koji su valjda i bili očekivani. Sklonost produkovanju raznih strategija u Srbiji je baš izrazita, ali od njih neke koristi nisu mogle da se zapaze. Stoga se ovde i karakterišu kao retki iako bi neka jača reč na ovom mestu bila primerenija. U jednoj analizi obavljenoj 2014. ustanovio sam da je na republičkom nivou postojalo nekih stotinak strategija, a na nižim nivoima preko 200. Nikakva vajda od tih 300 i kusur strategija nije, dakle, viđena.

 

(Dr Ljubomir Madžar, redovni profesor ekonomskog fakulteta u Beogradu, sačinio je detaljnu analizu knjige Miroslava Miškovića „Ja, tajkun“. Izvode iz te analize objavljujemo u nekoliko nastavaka)

Post navigation

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.