Knjiga Miroslava Miškovića „Ja, tajkun“ predstavlja dragocenu preduzetničku percepciju makroekonomskih turbulencija i razvojnih ograničenja u privredi Srbije. Dobro je poznato da su preduzetnici i uspešni privrednici ljudi od inicijative, retko viđanih pregnuća i vanstandardnog radnog učinka. Stoga će retko koga iznenaditi kad se konstatuje da se zaleću u širok spektar različitih poduhvata, nesvakidašnjih poslova i akcija kakve većina posmatrača od njih ne očekuje. Ipak, retko se dešava da se viđeni privrednici upuste u pisanje knjiga, a naročito retko se događa da napišu knjigu koja je od značaja za neku ozbiljnu struku i doživljava se kao doprinos ključnim saznanjima o centralnim pitanjima date profesije. Upravo takvom jednom knjigom  iznenadio je ovih dana ovdašnju javnost Miroslav Mišković.

Neka se odmah naglasi procena da je to iznenađenje, pre svega, pozitivno i dobrodošlo, a potom i uverenje da će povoljno biti iznenađena ne samo šira nego i ona uža, profesionalna javnost. Mišković je napisao knjigu koja je u lepom saglasju sa preovlađujućim strujama mišljenja u savremenoj razvojnoj teoriji i u šire shvaćenoj ekonomskoj misli, a koja u isti mah, iz perspektive koja je daleko od svakidašnje, daje nove uvide u privrednu stvarnost. Time ona potvrđuje mnoge teorijske postavke ali i obogađuje zatečeni fond saznanja o determinantama ekonomskih obrta, ograničenjima razvojnih procesa i makroekonomskim hazardima o kojima će morati da se povede računa u budućnosti.

Naučna utemeljenost

U tekstu koji sledi biće, pre svega, naveden jedan broj propozicija koje knjizi daju veliku vrednost svojom aktuelnošću i svojom iskustvenom i naučnom utemeljenošću. To su oni stavovi i nalazi koji, bar prema mišljenju ovog autora, knjizi daju visoko profesionalni značaj i nesumnjiv spoznajni pečat. U daljem sledu biće date i izvesne kritičke napomene budući da je to iskušenje kojem profesorska taština retko kad uspeva da odoli. Neka, međutim, odmah bude istaknuto da je broj, opseg i težina primedbi daleko ispod onog pozitivnog i afirmativnog što može i mora da se kaže o ovoj neočekivanoj i u saznajnom smislu neočekivano izdašnoj knjizi.

Kompletan registar tačnih, naučno verifikovanih uvida kao i logički dobro utemeljenih razlaganja koja bi u visoko profesionalnom diskursu našla svoj snažan afirmativni odjek ovde nije ni potreban ni moguć. U jednom širem spisku našlo se preko četrdeset stavki za koje je sa izvesnim iznenađenjem ali neposredno i bez oklevanja ustanovljeno da savršeno korespondiraju sa odgovarajućim naučnim razmatranjima. Ovde će biti istaknut tek ograničen uzorak ovih nalaza i uvida, ali će i oni, iako brojem ograničeni, rečito potvrditi naučnu zasnovanost ove mnogostrano zanimljive knjige. To je za knjigu očigledan, ali objektivan i lako proverljiv, kompliment, ali je – makoliko to paradoksalno zvučalo – veoma povoljan nalaz i za samu nauku. Mišković je, naime, čovek iz preduzetničkih krugova i žive poslovne prakse, pa kad se njegovi nalazi i konstatacije, ustanovljeni u jednom iskustvenom i životnom kontekstu, poklope sa važnim i nosećim naučnim rezultatima, onda je to potvrda relevantnosti same nauke i pouzdan znak da je nauka na dobrom tragu u jednom broju svojih važnih rezultata. Poslovni svet i svet nauke su dva odvojema makrokosmosa, pa kad se na komunikaciji između njih ustanove uočljive i višestruko sugestivne usklađenosti, onda je to dragocena potvrda i naučnih postulata i životne prakse u koju su utemeljeni.

Ništa bez znanja

Najvidljivija je i spoznajno najkorisnija jedna ideja vodilja koja se poput crvene niti provlači kroz celu knjigu. To je insistiranje na znanju i njegovom sistematskom uvećavanju kao osnovnoj pretpostavci i nezaobilaznom uslovu uspeha u privrednom poslovanju. Za mnoge svoje poslovne rezultate – a poznato je da ih je on ostvario u nemalom broju – Mišković u knjizi uverljivo pokazuje da je prethodno proučavanje relevantnog ambijenta i okolnosti pod kojima projekat treba da se ostvari i dalje funkcioniše predstavljalo alfu i omegu uspešnog izvođenja projekta i njegovog potonjeg efikasnog funkcionisanja. Dragoceno je i to što je pored primera presudnog uticaja znanja na uspeh i održivu profitabilnost projekata, naveo i kontraprimere. On bez ustezanja navodi i slučajeve prenagljenog, improvizovanog zaletanja u neke projekte koji su okončani kao neugodni poslovni neuspesi. Tako je ulogu znanja u osiguravanju efikasnosti investiranja i potonje profitabilne eksploatacije novoizgrađenih objekata osvetlio iz dva aspekta: pokazao je kako znanje silno uvećava izglede na uspeh, ali s druge strane i kako njegovo zanemarivanje vodi u poslovne promašaje. Stalno učenje Mišković sistematski naglašava kao bitan deo poslovanja, takoreći kao deo svakodnevice u poslovnom svetu i životu. On nije propustio da baci i širi pogled na našu ekonomsku stvarnost i da mnogo toga što je u njoj neuspešno i promašeno sa dobrom argumentacijom objasni neznanjem i odsustvom spremnosti da se akumuliranje znanja utka u privredni život kao važna sastavnica njegovog uspešnog odvijanja.

Insistirajući na znanju – a reč je pre svega o ekonomski i poslovno relevantnom znanju – autor se našao u neočekivano snažnoj i spoznajno bogatoj komunikaciji sa dominantnim  tokovima u teoriji privrednog razvoja i u dinamičkoj ekonomiji uopšte. Ako je sve do ranih pedesetih godina minulog stoleća akumulacija kapitala bila tretirana kao fundamentalna i ključna determinanta privrednog razvoja, onda se sredina stoleća može aproksimativno uzeti kao vreme velikog preokreta i orijentacije na ekspanziju znanja kao temeljnu odrednicu razvojnih procesa. Dovoljno je podsetiti na pionirska istraživanja R. Solow-a (1959) koji je stopu privrednog rasta dekomponovao na doprinose uvećavanja faktora proizvodnje i doprinos narastanja efikasnosti njihove upotrebe – a taj doprinos sastoji se u učinku znanja – ustanovivši da nekih 70% dinamike rasta otpada na uvećavanje znanja i širenju njegovog utkivanja u širok spektar produktivnih upotreba, a tek nešto ispod trećine na klasične izvore rasta opredeljene ekspanzijom samih proizvodnih činilaca. Kod nas je odgovarajuća istraživanja prvi izvršio neponovljivi Branko Horvat (1968; 2001, ss. 88-108) i slične zaključke izveo za tadašnju jugoslovensku privredu. Jasno je da su posredi dva različita pardigmatska prilaza – jedno su apstraktni matematički modeli sa rafiniranim ekonometrijskim tehnikama ocenjivanja relevantnih parametara, a drugo je sinteza iskustava iz samog poslovnog života, iz bogate i vazda rečite životne preduzetničke prakse – ali je skoro zadivljujuće da se nalazi i zaključci iz ta dva udaljena saznajna izvora tako efektno usaglašavaju i u kombinaciji omogućavaju jedno novo, integralno sagledavanje krupnih ekonomskih pa i životnih istina.

Nezavisno od mogućih, ne baš brojnih neslaganja, kao i primedbi koje bez sumnje i same mogu da se osporavaju, Miškovićeva knjiga je značajan događaj u našoj javnosti, Pokazuje se ona kao značajna ne samo u široj, kojoj je prvenstveno namenjena, nego i u stručnoj javnosti. Iz te knjige će mnogi  moći mnogo da nauče.

Demistifikovati žig tajkuna

Među onima koji će iz knjige mnogo toga – i to vrednog i profesionalno verifikovanog – moći da nauče biće i pripadnici najuže definisanih, onih koji se obično uzimaju kao elitni, akademskih krugova. Miškovićevu knjigu treba čitati sa otvorenim duhom i bez predrasuda. Samo tako će u punoj meri moći da se apsorbuju krupne poruke koje ova knjiga nosi. Sam naslov te knjige efektno je odabran i otkriva čoveka koji nije pokleknuo pod pritiscima niti se savio pod pretnjama. Zaista, krajnje je vreme da se žig tajkuna trezveno odmeri ali i demistifikuje kako bi sam naziv mogao prkosno da se istakne. Taj naslov, kao i ova knjiga u celosti, predstavlja prkosno bačenu rukavicu našoj palanačkoj javnosti i njenoj ćiftinskoj psihologiji. Na nama, pripadnicima akademskih krugova, ostaje nelagoda što to nismo učinili mi, sa žestinom koja bi bila na nivou ovog gromkog i opravdanog Miškovićevog protesta. Za one koji ovu knjigu pregnu ozbiljno da čitaju Mišković je pokazao da pravi preduzetnik može izgraditi poslovnu imperiju na zakonit način, da je preduzetništvo jedna široka oblast dragocene ljudske kreacije i da je pravi uspeh u poslovanju, kao rezultat velikog preduzetničkog uzleta, društveno više nego koristan i eminentno patriotski čin. Razmišljanje o preduzetništvu i privrednom poslovanju posle pojave ove knjige sigurno neće biti isto kao što je bilo pre nje.

(Dr Ljubomir Madžar, redovni profesor ekonomskog fakulteta u Beogradu, sačinio je detaljnu analizu knjige Miroslava Miškovića „Ja, tajkun“. Izvode iz te analize objavljujemo u nekoliko nastavaka)