Branilac: „Oslobađajuća presuda – jedini mogući ishod ovog slučaja“

Branilac: „Oslobađajuća presuda – jedini mogući ishod ovog slučaja“

Objavljujemo skraćeni pregled završne reči advokata Zdenka Tomanovića, branioca Miroslava Miškovića:

„Oslobađajuću presudu vidim kao jedini mogući ishod ovog slučaja i kao argumente ovoj tezi navodim sledeće:

Tužilaštvo traži godine zatvora za mog klijenta po sopstvenom utisku, i nametanjem svog uverenja i svog logiciranja. Ali kad se nalazimo pred sudom, u srži svakog uverenja, svakog logiciranja, i tužilačkog i sudskog mora da bude jasan dokaz. Dokaz bez uverenja i logike može dovesti do oslobađajuće presude, ali uverenje i logika bez dokaza ne može nikada dovesti do osuđujuće presude. Nema tog uverenja, ubeđenja, te logičke konstrukcije koja je sama za sebe dovoljna za izricanje osuđujuće presude u krivičnom postupku.


I to je suština rada suda i odluka koje se donose u sudu. Dokaz je mera sudske istine. Dokaz je srž svake sudske odluke i centralna tačka svakog sudskog postupka . Dokaz a ne pretpostavke ni uverenja ni logiciranja na osnovu kojih tužilaštvo traži osudu. Dokaz je mera sudske istine i srž svake sudske odluke.

Nedostatak dokaza

Nedostatak dokaznog materijala protiv mog klijenta u vezi krivičnog dela poreske utaje najbolje se ilustruje kroz sam odnos organa gonjenja prema Miškoviću. Naime, ni poreska ni MUP nikada nije Miškovića prijavila tj. nije podnela krivičnu prijavu. U optužnici,na osnovu koje ste sudili Miškoviću, o razlozima zbog kojih tužilaštvo nalazi da postoje dokazi za njegovu krivicu za poresku utaju – nema ni jedne rečenice. U drugom po važnosti dokumentu tužilaštva koji potkrepljuje optužnicu za poresku utaju, ime Miroslava Miškovića se ne pominje tj. tužilaštvo za Miroslava Miškovića nije podnelo ni jedan dokaz.
Ovakvim pristupom u raspravnom postupku umesto da tužilaštvo pobija pretpostavku nevinosti tužilaštvo traži presudu po osnovu utiska podrazumevanja, na osnovu pretpostavke i indicije.

otac i sinTužilaštvo smatra da ako je već Mišković davao savete poslovne prirode svima pa i sinu ,da se podrazumeva da je on i savetovao sina da izvrši krivično delo“.
Podlogu za ovakav utisak tužilaštvo nalazi u snažnoj kampanji koju su i mediji i politička elita Srbije vodili javnim nametanjem stava o krivici Miškovića,o postojanju dokaza da je izvršio krivično delo i koji su oblikovali javno mnjenje da je sve jasno ,da se podrazumeva Miškovićeva krivica i da samo još čekamo visinu kazne“.
U sudu Mišković ne dobija uveravanja da je izjednačen sa ostalim građanima. Umesto dokaza tužilaštvo je stvaralo privid – da ima dokaza da je kriv.

Govoreći jezikom prava Mišković mora da bude oslobođen za krivično delo poreske utaje najmanje zato što:
• Objektivni identitet radnje optuženja ne predstavlja radnju pomaganja u izvršenju radnji krivičnog dela poreske utaje.
• Nije dokazano da je okrivljeni preduzeo radnju za koju je optužen.
• Nije dokazano da je okrivljeni postupao u vremenu i na mestu za koje je optužen.
• Nije dokazano da je u navodnim savetima sadržana i svest o svim obeležjima bića krivičnog dela.
• Nije dokazano da je okrivljeni postupao ni sa eventualnim ni sa direktnim umišljajem.
• Nije dokazano da je okrivljen pristao i saglasio se sa namerom izvršioca da se izbegene porez.

Tužilaštvo tvrdi da je Mišković dao dva navodna saveta i da je tako pomogao sinu u izvršenju krivičnog dela poreske utaje. Navodni saveti, prema tvrdnji iz optužnice su da: strano pravno lice „„Mera BV“ ranije kupljene akcije unese kao kapital u domaće pravno lice „Meru Doo“ i da ih zatim to domaće pravno lice „Mera Doo“ proda te akcije drugom domaćem pravnom licu „Nibensu“.

Pravno dozvoljene radnje

Ali navodni saveti ne predstavljaju radnju pomaganja u izvršenju krivičnog dela, navodni saveti su usmereni isključivo ka pravnim radnjama koje su zakonite i dozvoljene i za koje je ispoštovana sva zakonska procedura i nisu protivpravni.
Radnja pomagača treba da bude u umišljajnom dorpinosu izvršenja krivičnog dela, a ne dozvoljenog dela. Pomagač treba da zna osnovne elemenate konkretnog dela kao što su radnja izvršenja, posledica i uzročna veza između radnje i posledice. Neophodno je da kod pomagača postoji najmanje svest o nameri izvršioca da izbegne porez.
Poreska utaja je jedna vrsta prevare države a ta prevara se vrši prevarnim radnjama kojima se ugrožava verodostojnost, tj.lažnim prikazivanjem, prikrivanjem i sl. U ovom slučaju ništa nije sakriveno, sve je bilo javno i dostupno državnim organima i to pre svega poreskom organu. Svi dokazi tužilaštva potvrđuju da su sve transkacije opisane u optužnici bile poznate nadležnim organima, da su ih oni registrovali i kontrolisali (Agencija za privredne registre, Komisija za hartije od vrednosti, Centralni registar hartija od vrednosti). Poreski obveznik je svoje dužnosti ispunio time što je davanjem tačnih i potpunih podataka i podnošenjem odgovarajućih poreskih prijava u vezi sa poreskim događajima koji su se objektivno desili omogućio Poreskoj upravi da u potpunosti sagleda sve elemente od značaja za oporezivanja i da dopre do ekonomske suštine posla, a samim time i to određivanja njegog disimulovanog oblika.
Napominjem da se ovde ne radi o nezakonitom izbegavanju plaćanja poreza (koje bi per definitionem povlačilo kaznenopravnu odgovornost /prekršajnu ili krivičnu/), nego o zakonitom, minimiziranju plaćanja poreza. Nesporno je da je prijava ipak podneta ali tužilaštvo kaže da nije tačno popunjena. Ali čak i da nije podneta prijava, nepodnošenje poreske prijave ne znači samo po sebi i postojanje umišljaja za izvršenje krivičnog dela poreske utaje.
Već sam rekao da je najveći domet u dokazivanju od strane tužilaštva pretpostavke i ovde dolazimo do suštine načela koje je važno za svakog građanina. In dubio pro reo, u sumnji u korist optuženog. Tužilaštvo pretpostavlja, logicira ali ne dokazuje.
A suština načela u sumnji blaže po okrivljenog je da činjenice koje idu na štetu okrivljenom moraju biti potpuno dokazane a činjenice koje idu u korist okrivljenog uzimaju se kao dokazane. Ako pojedini dokazi idu u štetu okrivljenom onda ti dokazi moraju biti takvi da su i činjenice iz njih na nesumnjiv način utvrđene i da su ubedili sudiju i da u njih sudija ne sumnja. Dakle ako kaže Mišković nisam bio u Srbiji u vreme za koje me teretite to se mora uzetei kao dokazano ako tužilaštvo nije dokazalo suprotno.

Evo pogledajmo radnju izvršenja krivičnog dela – pomaganje davanjem saveta. Ni jedan dokaz tužilaštvo za tu tvrdnju nije podnelo niti je izveden dokaz na okolnost kada je, kojom prilikom, na koji način da Miroslav Mišković dao navodni savet Marku Miškoviću. Tužilaštvo uzima kao svoj dokaz iskaz Miškovića dat 6 meseci pre pokretanja postupka za poresku Utaju i taj iskaz iskrivljuje deformiše i tvrdi da ako je već Mišković dao sinu poslovne savete da je time i verovatno dao i savet kako da utaji sin porez. Ali to tužilaštvo nije ni dokazivalo.
Mi smo predložili sve, doveli smo najbolje što ima Srbija da bi dokazali da su ljudi koji su se bavili porezima u kompaniji sina Miroslava Miškovića imali razloge da veruju da rade po zakonu. Dokazi tužilaštva i odbrane jasno ukazuju da: nijedan dokaz ne pokazuje da je „Mera Investment Fund B.V.” ostvarila prihod; nijedan dokaz tužilaštva ne potvrđuje da je unos akcija u Meru Invest d.o.o. bio prenos uz naknadu; dokazi potvrđuju da nije bilo isplate bilo kakvih sredstava od strane „Mere Invest“ d.o.o. „Meri Investment Fund B.V.“; nijedan dokaz ne potvrđuje da je ostvaren kapitalni dobitak; dokazi odbrane potvrđuju da „Mera Investment Fund B.V.” nije ostvarila nikakav prihod. Povećanje kapitala u jednočlanom društvu nije razmena prava uz naknadu.
Sud svojim stavom upravo brani okrivljenog jer je više puta izjavio da po pitanju postojanja poreske obaveze, su postojali “drugačiji stavovi”; “drugačija shvatanja”; “različita stanovišta”; “različita razmišljanja”. Iako je ova tvrdnja Predsednika veća netačna, jer u vreme navodnog izvršenja je postojao samo jedan stav, a to je da nema poreske obaveze, ovakav stav suda može isključivo ukazati na odsustvo umišljaja Miroslava Miškovića da počini delo pomaganja u poreskoj utaji, za navodnu obavezu koja se ne zna da li postoji. Sud je pitao Narodnu skupštinu da li ima poreza, tužilaštvo je pitalo Ministarsvo finansija da li ima poreza, sud je pitao i Ministarstvo finansija da li ima poreza i podneosilac zahteva za autentično tumačenje u obraćanju skupštini navodi da ima različitih tumačenja. A ako svi Vi 2016. ne znate da li je bilo poreske obaveze 2008 godine zašto očekujete da su te 2008 jedini Marko i Mirosalav Mišković znali ono što nisu znali tada ni tadašnji profesori, ministri, stručnjaci,eksperti itd.?
Kada je u pitanju drugo krivično delo zbog kojeg je Mišković uhapšen i zbog kojeg je proveo prvih 6 meseci u pritvoru iz člana 234 KZRS srž teze tužilaštva je da Miroslav Mišković kao osnivač stranog pravnog lica, kroz Ugovor o finasijskom kreditiranju postao vlasnik svih putarskih preduzeća i pribavio korist u vidu kamate za dati kredit a njegov sin Marko kroz dokapitalizaciju, postao član svih putarskih preduzeća i pribavio korist za razliku u ceni kupljenih i prodatih akcija a svi odgovaraju za štetu koja nastupa par godina nakon toga u vidu otvaranja stečaja i blokada kod putarskih preduzeće. Za takvu tezu tužilaštvo daje ceo niz pravnih i činjeničnih netačnosti jer:
• Vraćanje kredita nije krivično delo tim pre što je povoljan kredit.
• Rizik davanja kredita odnosno vraćanja. kredita je na strani onoga koji daje kredit
• KZ RS ne poznaje mogućnost da fizičko lice – vlasnik novca bude odgovoran zato što je dao nekome kredit svestan da mu možda taj kredit neće biti vraćen.
• Vraćanje kredita pre roka je takođe pravno dozvoljeno.
• Sa aspekta odgovornosti Miškovića irelevantno je kako se vraća kredit.
• Za svaku ratu postoji saglasnost Narodne banke Srbije.
• Trgovina akcijama na berzi je dozvoljena.
• Prodaja akcije po većoj ceni ne može da bude krivično delo onoga koji prodaje akcije.
• Pravo ne poznaje kategoriju sticanja konktrolnog akcionara kroz finasijsko kreditiranje.
• Ne postoji u našem pravu mogućnost da kroz ugovor o finansijskom kreditu se postane faktički akcionar svih daljih povezanih pravnih lica.

A evo šta kaže tužilaštvo za sve ove radnje zbog kojih traži da moj klijent ide u zatvor:“… da je reč o, pre svega ugovoru o kreditu između „Hemslade Trading Limited“ i PZP „Niš“, koji ustvari prosto rečeno predstavlja zakonito, ako se gleda kao ugovor o kreditu, ali s druge strane bitno je da je skrivena ustvari pozadina svih ovih pravnih poslova……“ i „…koji su svojim opet radnjama koje svaka za sebe je takođe dozvoljena, jer je potpisivanje ugovora: o konzorcijumu, o finansijskom kreditu, nalozi za prodaju, zastupanje na skupštinama i tako dalje, svaka od ovih je dozvoljena, ali ne sa krajnjim ciljem kao što je ovde slučaj i sa namerom ustvari da se izigra zakon i da se stvori privid da su to pravno dozvoljene radnje, a ono što njih čini nedozvoljenim je upravo pozadina i cilj sa kojim se one preduzimaju…..“.

Dakle Tužilaštvo nam ukazuje da je Mišković radio po zakonu i to kod oba krivična dela.
Tužilaštvo tvrdi da je Miroslav Mišković pribavili imovinsku korist u vidu kamate ali sve te koristi koje se vezuju za Miškoviće nemaju u sebi elemenat protivpravnosti. Ne može Mišković kroz Ugovor o finansijskom kreditu da pribavlja protivpravnu korist. Ako je strana firma dala kredit i ako je taj ugovoreni kredit vraćen, onda nema protivpravne koristi. Takođe, nije protivpravna korist ako je strano pravno lice pribavilo korist u vidu razlike između nabavne cene akcija i prodajne cene akcija. Pa to je srž ekonomskih finasijskih transakcija u svim zemljama koja u svom ekonomskom osnovu priznaju zakone tržišta.
Tužilaštvo tvrdi da je putarskim preduzećima naneta šteta. Blokada je nastupila u periodu bitno nakon što su Marko i Miroslav Mišković izašli iz putarskih preduzeća. Stečaj je nastupio 3 ili 4 godine nakon što su Miškovići napustili putarska preduzeća. Nijedom radnjom Miškovići nisu doveli do blokada, stečaja ili neizvršenja privatizacionih ugovora.
Poštovane sudije slučaj Mišković, pokazuje svu nespremnost organa gonjenja da zbog potrebe političkog marketinga budu objektivni. A objektivnost je obaveza tužilaštva. Primenjena je formula karakteristična za pravno politički marketing – stvaranjem privida da se sve razrešilo i da su se prikupili dokazi. Brojne javne izjave predstavnika pravosuđa i zakonodavne i izvršne vlasti, novinski tekstovi, nametali su javnu percepciju, da je i hapšenje opravdano i da je osuda izvesna.

specijalni sudMnogo puta nismo imali utisak da je Mišković izjednačen sa drugim građanima pred sudom zbog čega Vaša Presuda prevazilazi značaj rutinske presude vašeg svakodnevnog posla. Samo Vaša oslobađajuća presuda daće Poruku da je presuda Vaša a ne tuđa. Ona je potrebna da bi dala veru svakom pojedincu da se presude u Srbiji ipak mogu donositi u sudu a ne izvan suda u kabinetima onih koji nisu sudije. Danas je hrabrost potrebna da bi se primenio zakon. A primeniti zakon znači da ćete osloboditi Miroslava Miškovića .

(Prilog kao sastvni deo usmene završne reči – više od 200 strana pravne i činjenične anlize procesnog materijala sa citatima svedoka i pismenih dokaza te pravnim komentarima i stavovima).

Beograd, 9. jun 2016.

Post navigation

2 razmišljanja o “Branilac: „Oslobađajuća presuda – jedini mogući ishod ovog slučaja“”

  • pre 4 године

    poslednje rečenice KLJUČNE ZA SRBIJU i sadašnjost nas i naših najmilijih.

  • pre 4 године

    To je totalna sprdnja sa pravnim sistemom iz prostog razloga što se sam postupak ne vodi u startu na ispravan način. Problem je u Skupštini gde su krivci koji se drže pod kontrolom i koji se plaćaju da bi donosili odluke u korist tih ljudi. A ti ljudi imaju dobro plaćenu službu koja zna kad će se koji zakon donositi i sebe ugrađuju u taj zakon tj izdejstvuju da se on donese po njihovim zahtevima. Zato se ne ide od kraja već od početka tj. od činjenice ko je nametnuo donošenje tog zakona. Pa se zatvori predsednik poslaničke grupe i svi koji su glasali za taj zakon pa se od njih traže informacije ko ih je platio da glasaju za tako nešto nakaradno. Kad uhvate ononog ko je to uradio onda mogu da osude sve. U protivnom M. nije kriv a Tom. može da se razmeće pameću do mile volje a nažalost i upravu je. A tragedija je čitavog sistema da imamo toliko pravnika a da su nam zakoni takvi kakvi jesu i da se u startu donosi sve nakaradno a posle je kasno za ispravke. Ko me razume . . . shvatiće poruku.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.